Posle silnih i silnih pokušaja
uzaludnih ljudskih otkucaja
u toj priči bez početka i kraja
dok nam je sećanje još sveže
uspeli smo izbaciti svet iz ravnoteže.
I sad tako bez stajališne tačke
svet visi nakaradno naopačke.
Slikajmo! Nek se razgalame platna
što su oči postale rupa blatna,
što su usne dželatova klatna,
vreme ne trpi kazaljke s kočnicom
zaborav vlada već slepoočnicom.
Evo đonovi su u zemljinoj ravni
Doridina kći odjek je davni
vilajet nas snažno grli tamni,
trava će nas prekriti nežno ko sag
i nestaće bespovratno svaki naš trag.
Slikajmo! Obrnimo vertikalu kistom
svet možda neće biti na istom
ali ni zaogrnut Geteovim Mefistom
nek umetnost bude spasilac iz blata
i beskrajni vodič do zvezdanih jata...
U suprotnom, jezgro će nas atlantidanizovati.
