Ravnoteža

 Posle silnih i silnih pokušaja

uzaludnih ljudskih otkucaja

u toj priči bez početka i kraja

dok nam je sećanje još sveže

uspeli smo izbaciti svet iz ravnoteže.

I sad tako bez stajališne tačke

svet visi nakaradno naopačke. 

Slikajmo! Nek se razgalame platna

što su oči postale rupa blatna,

što su usne dželatova klatna,

vreme ne trpi kazaljke s kočnicom

zaborav vlada već slepoočnicom. 

Evo đonovi su u zemljinoj ravni

Doridina kći odjek je davni

vilajet nas snažno grli tamni,

trava će nas prekriti nežno ko sag

i nestaće bespovratno svaki naš trag.

Slikajmo! Obrnimo vertikalu kistom

svet možda neće biti na istom

ali ni zaogrnut Geteovim Mefistom

nek umetnost bude spasilac iz blata

i beskrajni vodič do zvezdanih jata...

U suprotnom, jezgro će nas atlantidanizovati. 

Nemam kome pisati pesme

Moj prijatelj je umro 36-e,

avgustovska prašina mu zaprljala kosu

telo su mu odvukli niz španske ceste

A duša mu bila još uvek u nosu,

Bacili ga samo kao da je pseto,

Priroda ga odmah usvojila ko sina

Smrtno je bilo to građansko leto 

Od krvavih tragova i pokopanih mina.  

I prošlo je od tad decenija i decenija

Zeleno se pretvorilo u boju staru

Preko toga mesta naleglo se zmija

Čuvali su njega i njegovu gitaru.

A drveće krošnje pognulo je dole

I trava je pobedila skromno prašinu

Nestale su davno frankove patrole

Ostala je legenda o prirodinom sinu. 

U svakom dahu vetra čuju se akordi

Rimama svojim putuje drumom

Prijatelj moj što je vraćen prirodi

Sjedinjen s prašinom i šumom...