Не знаш ти како је то
Вадити из очију твојих трње
Које су ти бацали мангупи
Свих оних година гладних паса
Који су на улици твоје име лајали
И купити од моје душе остатке,прње
Без иједног дигнутог гласа
Док су изнад мене људи гордо стајали.
Моји прсти,
Моји уметнички прсти,
Са којима сам стварао светове
Са којима сам разгртао сметове
Твог превише залеђеног света
Сад су сувише крути,чврсти,
Згрчени ко мајка на зими са два детета
Једне приче чије име и не памтим.
Не знаш
ти како је то
Постојати, а не постојати,
Дисати, а не дисати,
И писати,бесомучно писати,
Ноћима и данима само писати
О најгорим лажима,
О осмеху твом који ме у сну прати
Ко непослушног сина брижљива мати
Кад се на пут неизвесни спрема,
О дану што се за тобом злати,
О награди коју нећу дочекати,
О свему оном чега међу нама нема.
И то све због твоје неверице.
