U moru njenih odluka, bio sam kamen spoticanja,
umesto stena na koju bi trebala da se osloni,
umesto hlad u koji bi trebala da se skrije,
umesto večnost u koji bi trebala da se ogrne
kako bi sačuvala to nežno srce,
tu pulsirajuću dobrotu koju njuše okolne zveri..
Govorio sam sebi, još poslednji put,
još poslednji put biću ovako slab,
to je samo odmor pred uzlet u nebo,
grunuću kao oluja usred leta,
počistiću te životinje koje je halapljivo gledaju
da joj pojedu to srce, tu dobrotu,,
i biću najzad čovek, a ne plašljivo dete.
A u meni je nešto progovaralo,
ako gruneš, ako ih pogaziš,
da li ćeš izgubiti tu granicu onog
što napadaš i što bi trebao da štitiš,
da li ćeš biti u stanju da ne povrediš nju?
I oluja bi postajala tek neki blagi vetrić
koji ni list ne bi pomerio.
Teško je hodati tako među ljudima,
velike su i nedostižne stope Najvećeg čoveka,
pune ljubavi koje u meni nije bilo dovoljno za nju.
A ona, i pored svega,
i pored sve te moje slabosti,
pored svog tog podsmeha,
uzela si dete a ne muškarčinu,
ipak, ipak, ostala je...
