Никад ти
нећу рећи волим те.
У зимски
дан док те магла љубила
Кроз
пахуље прве,нежно и с тугом,
Ти која
си ме резала и дубила
Ти која
си ме добијала и губила
Убила си
ме мојом најцрњом кугом.
O јада, о туге, о беса ли и
самоћа,
Ја који сам те видео без мана
Ја ништа
бесмртнији од трулог воћа
И ништа
живљи од одела из ормана
Ћутао сам
тог олињалог дана.
И свих
наредних дана сам ћутао.
Зар се о
тузи има много тог рећи?
По неким
местима и временима сам лутао
Све некуд
журећи, све некуд бежећи
Све некуд
и нешто,одричући се и желећи.
Да ли си
и ти лутала кроз мочварне пределе
Где се
ђаволи у свакој бари промрзли легу?
О кунем
ти се,никад ми се празне зделе
Нису
чиниле пуније него тад у снегу,
Тад док
сам био уметник у бегу.
Не, никад
ти нећу рећи волим те.
Двадесет
и четврти сам прогласио Јануар
За дан
постанка и крајa света,
Света
који ме појео као бесни јагуар
А којем
сам тобож хтео бити другар
Са
мислима човека и очима детета.
Не,никад
ти то нећу рећи јер си туга
И куда
бих то пошао, за избледелим траговима
За
сећањем које ме прогони и струга,
Мене који
сам се мрзнуо са враговима
Мене који
сам клечио на непознатим праговима
Мене у
лавиринту зачараног круга?
Зар да
признам да сам грешио,
Да сам
самог себе лажима хранио
Кад сам те
засмејавао и кад сам те тешио
И да сам
самог себе ранио
И да сам
самог себе покопао и сахранио?
Не, никад
ти то признати нећу.
