Ево поноћ на твоје пролеће слеће
И речни делфини умиру ко цвеће
А ти ћутиш, у ћутњи скриваш бол
И не верујеш у раскол
Између цркава твојих мисли и дамара.
Ево поноћ је у твом врту и ветар камара
Последње записе великог града
Са улицама од белих рада
Чије сунце
Прелази у бегунце.
Ко те то тако рани
Да и ветар копни вани
Ко ти отре смех са лица
И претвори у трње измаглица?
Да ли сам то опет због сумње јаке
Продао љубав Христа за сребрњаке?
Ако јесам онда сам блесан
Коме је душа постала плесан.
Ако ли сам тај
Нека ми се у пакао преобрати рај
Из једнога у други бескрај.
А шта ако нисам?
Ево поноћ пада
Пијана ко клада,
Као трава млада,
а ти ћутиш.
И свет ти се раствара
као парада утвара
пред мојим очима
као парада утвара пред сунцем
у нискобуџетним хорорима.
Ето поноћ је у твом врту
А ја изигравам птицу мртву
Некакву циганку са куглом
Што гледа под углом.
Ма бићеш ти опет права
Нићи ће трава
Опет зелена
И кликтаће васељена
Твојим сунцем опаљена.
Ја сам само несрећа, непогода,
Као душа народа
Којем су хтели право живљења
Одузети без противљења
У време дивљења
Диктаторима,
Као пропала рима
Песника кафанског дима
Под ферплејевским рефлекторима.
Ма бићеш ти опет права
И нићи ће трава
Из рушевина цркава,
Ма кад ти кажем бићеш права
А сад нека ти душа само спава
И нека се одмара
Од неуморног неимара
Што се речима поиграва.
