?

Sve velike stvari počnu nečim sitnim
nikada se malo nije činilo bitnim
žrtvovali kralja u nebeskom luku
odmah nakon toga u rat nas vuku,
vraćali smo zemlju preko tuđeg plota,
u zagrljaj nas stegla albanska golgota,
za sitne smo pare duše svoje dali,
da bi nas drugovi u tuđi rat zvali,
pucali smo u nogu, a letela glava
u velikom malo uvek obitava,
potom smo Bogu rekli do viđenja,
pa po ostrvima lupali kamenja
kad smo ga se setili, a bolje da nismo,
u ratu ga zamenismo kapitalizmom,
i u novom duhu kao kapitalci,
suštinu za formu menjali na pijaci,
ne učeći ništa na greškama sitnim,
opstajemo samo kao znak upitni.

Neurokropola

Haos u temporalnom režnju.
Iz sećanja bežiš, slika,mrlja,pojam,
bila jednom ta i ta
i bio jednom ja i ja,
i ništa više.
Drugi više pričaju o tome.
Od njih pamtim,
od njih te gradim iznova,
lepšu,dražu, utešniju i bezličniju.
U pričama, a sve ređe pričam,
ponavljam samo tuđa sećanja o nama,
da,hodali smo u zalazak sunca,
držali se za ruke...
potom dodam iz drugih pesama,
mirisali smo senke drveća
hvatali sunčeve zrake zubima
pa ih slali u vidu osmeha drugima
rukama milovali vetar kao ljubimca
i tako tome slično.
Ljudi poveruju, i ja poverujem.
Ali se zbilja,zbilja sve manje sećam.
A.S.