Ravnoteža

 Posle silnih i silnih pokušaja

uzaludnih ljudskih otkucaja

u toj priči bez početka i kraja

dok nam je sećanje još sveže

uspeli smo izbaciti svet iz ravnoteže.

I sad tako bez stajališne tačke

svet visi nakaradno naopačke. 

Slikajmo! Nek se razgalame platna

što su oči postale rupa blatna,

što su usne dželatova klatna,

vreme ne trpi kazaljke s kočnicom

zaborav vlada već slepoočnicom. 

Evo đonovi su u zemljinoj ravni

Doridina kći odjek je davni

vilajet nas snažno grli tamni,

trava će nas prekriti nežno ko sag

i nestaće bespovratno svaki naš trag.

Slikajmo! Obrnimo vertikalu kistom

svet možda neće biti na istom

ali ni zaogrnut Geteovim Mefistom

nek umetnost bude spasilac iz blata

i beskrajni vodič do zvezdanih jata...

U suprotnom, jezgro će nas atlantidanizovati. 

Nemam kome pisati pesme

Moj prijatelj je umro 36-e,

avgustovska prašina mu zaprljala kosu

telo su mu odvukli niz španske ceste

A duša mu bila još uvek u nosu,

Bacili ga samo kao da je pseto,

Priroda ga odmah usvojila ko sina

Smrtno je bilo to građansko leto 

Od krvavih tragova i pokopanih mina.  

I prošlo je od tad decenija i decenija

Zeleno se pretvorilo u boju staru

Preko toga mesta naleglo se zmija

Čuvali su njega i njegovu gitaru.

A drveće krošnje pognulo je dole

I trava je pobedila skromno prašinu

Nestale su davno frankove patrole

Ostala je legenda o prirodinom sinu. 

U svakom dahu vetra čuju se akordi

Rimama svojim putuje drumom

Prijatelj moj što je vraćen prirodi

Sjedinjen s prašinom i šumom...

Дрвосеча и кисело дрво

 

 

Тако мали, нежни, наивни

Обликовани по туђем лику

Одузети од себе, задојени мржњом,

Боље би било да су сами расли

Уместо што ће бити Аврамизовани

На жртвеном олтару рату.

Овде су Аврами

Разнолики и разноимени

И постали су идеолози.

Веже их само јака реч.

Данас ћу бацити сина

Утробе моје и жене моје

Жгољавца, лајавца,

И бацићу га са бесом у оку

Да непријатеља у колену сагиба

Јер непријатељ је мрзак срцу мом.

И ходи снаго моје снаге

Громе мога грома,

Ходи и гази, пиј крв

Ногом ломи лобање и кичме,

Руком кидај несазреле гласове,

Нек мајчинска срца познају снагу

А кћери снагу семена твога.

Тако говоре Аврамизовани

А синови слушају и криве се

Очију зароњених у таму

И све даље и даље од Бога.

Где је томе крај?

Једно злодело друго рађа

А камен угаони говори,

Пустите, пустите децу мени,

Њихово је Царство Небеско,

Ако их скренете са тог пута,

О камен ћете се саплести

А душу своју у прах расути.

?

Sve velike stvari počnu nečim sitnim
nikada se malo nije činilo bitnim
žrtvovali kralja u nebeskom luku
odmah nakon toga u rat nas vuku,
vraćali smo zemlju preko tuđeg plota,
u zagrljaj nas stegla albanska golgota,
za sitne smo pare duše svoje dali,
da bi nas drugovi u tuđi rat zvali,
pucali smo u nogu, a letela glava
u velikom malo uvek obitava,
potom smo Bogu rekli do viđenja,
pa po ostrvima lupali kamenja
kad smo ga se setili, a bolje da nismo,
u ratu ga zamenismo kapitalizmom,
i u novom duhu kao kapitalci,
suštinu za formu menjali na pijaci,
ne učeći ništa na greškama sitnim,
opstajemo samo kao znak upitni.

Neurokropola

Haos u temporalnom režnju.
Iz sećanja bežiš, slika,mrlja,pojam,
bila jednom ta i ta
i bio jednom ja i ja,
i ništa više.
Drugi više pričaju o tome.
Od njih pamtim,
od njih te gradim iznova,
lepšu,dražu, utešniju i bezličniju.
U pričama, a sve ređe pričam,
ponavljam samo tuđa sećanja o nama,
da,hodali smo u zalazak sunca,
držali se za ruke...
potom dodam iz drugih pesama,
mirisali smo senke drveća
hvatali sunčeve zrake zubima
pa ih slali u vidu osmeha drugima
rukama milovali vetar kao ljubimca
i tako tome slično.
Ljudi poveruju, i ja poverujem.
Ali se zbilja,zbilja sve manje sećam.
A.S.

KAD DVE LJUBAVI POSTANU JEDNA

U moru njenih odluka, bio sam kamen spoticanja,

umesto stena na koju bi trebala da se osloni,

umesto hlad u koji bi trebala da se skrije,

umesto večnost u koji bi trebala da se ogrne

kako bi sačuvala to nežno srce,

tu pulsirajuću dobrotu koju njuše okolne zveri..

Govorio sam sebi, još poslednji put,

još poslednji put biću ovako slab,

to je samo odmor pred uzlet u nebo,

grunuću kao oluja usred leta,

počistiću te životinje koje je halapljivo gledaju

da joj pojedu to srce, tu dobrotu,,

i biću najzad čovek, a ne plašljivo dete.

A u meni je nešto progovaralo,

ako gruneš, ako ih pogaziš,

da li ćeš izgubiti tu granicu onog

što napadaš i što bi trebao da štitiš,

da li ćeš biti u stanju da ne povrediš nju?

I oluja bi postajala tek neki blagi vetrić

koji ni list ne bi pomerio.

Teško je hodati tako među ljudima,

velike su i nedostižne stope Najvećeg čoveka,

pune ljubavi koje u meni nije bilo dovoljno za nju.

A ona, i pored svega,

i pored sve te moje slabosti,

pored svog tog podsmeha,

uzela si dete a ne muškarčinu,

ipak, ipak, ostala je...

ЕУ ФОР И ЈА

Младе су руке зреле за сандуке

Покличе чујем, али не очекујем

Да ћу наћи мира док труба свира.

Очи су њене тужне, замагљене

Сунце  међу крошњама пева о нама

На крају тама, у крви се све слама.

У глави слике, нервне болеснике

Још из прошлог рата, ваде из казамата

Или их воде, однекуд из слободе.

А на крају страве,испод свеже траве

Лутаће душе, бежећи од суше

Док ће горе млада да бирају стада

Ко ће нови над њима да влада...

 И свуда ће бити еуфорија...