Neurokropola

Haos u temporalnom režnju.
Iz sećanja bežiš, slika,mrlja,pojam,
bila jednom ta i ta
i bio jednom ja i ja,
i ništa više.
Drugi više pričaju o tome.
Od njih pamtim,
od njih te gradim iznova,
lepšu,dražu, utešniju i bezličniju.
U pričama, a sve ređe pričam,
ponavljam samo tuđa sećanja o nama,
da,hodali smo u zalazak sunca,
držali se za ruke...
potom dodam iz drugih pesama,
mirisali smo senke drveća
hvatali sunčeve zrake zubima
pa ih slali u vidu osmeha drugima
rukama milovali vetar kao ljubimca
i tako tome slično.
Ljudi poveruju, i ja poverujem.
Ali se zbilja,zbilja sve manje sećam.
A.S.