Kraj

Крај

Стигли смо до самог краја

И немамо више куда

А тишина што се спаја

Ко прашина и промаја

Мисао је само луда

Што у нама раздор прави

И не уме да понови

Били смо само мрави

Залутали у свод плави

А мислили смо да смо слонови

И сад крај се лудо смеје

 Ко Харлекин,луди свирач,

И Бог је потрошио идеје,

Овце у пољу без пастира блеје

Постајући силеџијама отирач.

А већ сутра кад се смрачи

 И свет крене старим током

Да усисава и развлачи

Схватићемо шта све значи

Са тим нашим последњим скоком

Да та мисао зверска чудна,

Што уткана у наше биће

Вечито држи човека будна

Жртва је била узалудна

Али само наизглед и за слабиће...

Измишљотина

Не знаш ти како је то

Вадити из очију твојих трње

Које су ти бацали мангупи

Свих оних година гладних паса

Који су на улици твоје име лајали

И купити од моје душе остатке,прње

Без иједног дигнутог гласа

Док су изнад мене људи гордо стајали.

Моји прсти,

Моји уметнички прсти,

Са којима сам стварао светове

Са којима сам разгртао сметове

Твог превише залеђеног света

Сад су сувише крути,чврсти,

Згрчени ко мајка на зими са два детета

Једне приче чије име и не памтим.

Не  знаш ти како је то

Постојати, а не постојати,

Дисати, а не дисати,

И писати,бесомучно писати,

Ноћима и данима само писати

О најгорим лажима,

О осмеху твом који ме у сну прати

Ко непослушног сина брижљива мати

Кад се на пут неизвесни спрема,

О дану што се за тобом злати,

О награди коју нећу дочекати,

О свему оном чега међу нама нема.

И то све због твоје неверице.