avgustovska prašina mu zaprljala kosu
telo su mu odvukli niz španske ceste
A duša mu bila još uvek u nosu,
Bacili ga samo kao da je pseto,
Priroda ga odmah usvojila ko sina
Smrtno je bilo to građansko leto
Od krvavih tragova i pokopanih mina.
I prošlo je od tad decenija i decenija
Zeleno se pretvorilo u boju staru
Preko toga mesta naleglo se zmija
Čuvali su njega i njegovu gitaru.
A drveće krošnje pognulo je dole
I trava je pobedila skromno prašinu
Nestale su davno frankove patrole
Ostala je legenda o prirodinom sinu.
U svakom dahu vetra čuju se akordi
Rimama svojim putuje drumom
Prijatelj moj što je vraćen prirodi
Sjedinjen s prašinom i šumom...
