Тако мали, нежни, наивни
Обликовани по туђем лику
Одузети од себе, задојени мржњом,
Боље би било да су сами расли
Уместо што ће бити Аврамизовани
На жртвеном олтару рату.
Овде су Аврами
Разнолики и разноимени
И постали су идеолози.
Веже их само јака реч.
Данас ћу бацити сина
Утробе моје и жене моје
Жгољавца, лајавца,
И бацићу га са бесом у оку
Да непријатеља у колену сагиба
Јер непријатељ је мрзак срцу мом.
И ходи снаго моје снаге
Громе мога грома,
Ходи и гази, пиј крв
Ногом ломи лобање и кичме,
Руком кидај несазреле гласове,
Нек мајчинска срца познају снагу
А кћери снагу семена твога.
Тако говоре Аврамизовани
А синови слушају и криве се
Очију зароњених у таму
И све даље и даље од Бога.
Где је томе крај?
Једно злодело друго рађа
А камен угаони говори,
Пустите, пустите децу мени,
Њихово је Царство Небеско,
Ако их скренете са тог пута,
О камен ћете се саплести
А душу своју у прах расути.
