Уметник у бегу

Никад ти нећу рећи волим те.

У зимски дан док те магла љубила

Кроз пахуље прве,нежно и с тугом,

Ти која си ме резала и дубила

Ти која си ме добијала и губила

Убила си ме мојом најцрњом кугом.

O  јада, о туге, о беса ли и самоћа,

 Ја који сам те видео без мана

Ја ништа бесмртнији од трулог воћа

И ништа живљи од одела из ормана

Ћутао сам тог олињалог дана.

И свих наредних дана сам ћутао.

Зар се о тузи има много тог рећи?

По неким местима и временима сам лутао

Све некуд журећи, све некуд бежећи

Све некуд и нешто,одричући се и желећи.

Да ли си и ти лутала кроз мочварне пределе

Где се ђаволи у свакој бари промрзли легу?

О кунем ти се,никад ми се празне зделе

Нису чиниле пуније него тад у снегу,

Тад док сам био уметник у бегу.

Не, никад ти нећу рећи волим те.

Двадесет и четврти сам прогласио Јануар

За дан постанка и крајa света,

Света који ме појео као бесни јагуар

А којем сам тобож хтео бити другар

Са мислима човека и очима детета.

Не,никад ти то нећу рећи јер си туга

И куда бих то пошао, за избледелим траговима

За сећањем које ме прогони и струга,

Мене који сам се мрзнуо са враговима

Мене који сам клечио на непознатим праговима

Мене у лавиринту зачараног круга?

Зар да признам да сам грешио,

Да сам самог себе лажима хранио

Кад сам те засмејавао и кад сам те тешио

И да сам самог себе ранио

И да сам самог себе покопао и сахранио?

Не, никад ти то признати нећу.